Здраво, драги стимери! ☆
Поделићу са вама свој семинарски рад на тему: Лик “отуђеног” интелектуалца у приповеткама Л. Лазаревића и С. Матавуља (паралела)
Писци Лаза Лазаревић и Симо Матавуљ стварали су у епохи српског реализма, међутим, у њиховим делима могу се приметити и одређени елементи модернизма. Савременици су Лазаревића посматрали као изврсног писца и лекара. Лазаревић је постепено напуштао објективни реализам и окренуо се ка психолошкој, унутрашњој анализи ликова, што наговештава елементе симболизма. Тако је он творац психолошке приповетке. Написао је девет приповедака од којих неке тематизују живот на селу и у паланци, као и оне психолошки развијеније о интелектуалцима, а иза себе је оставио и неколико фрагмената и одломака. Матавуљ је био приповедач, драмски писац, романсијер и преводилац. Написао је два романа, две драме, неколико списа путописног и мемоарског карактера, неколико огледа и превода италијанског и фанцуског, као и око стотињак приповедака. Неке Симине приповетке омогућавају анализу у новијем, модерном кључу.
https://www.knjigenadlanu.com/biografija-knjizevnik-laza-lazarevic/
У приповеткама ових писаца присутан је и истиче се мотив отуђеног интелектуалца. Тако је главни јунак Лазаревићеве приповетке “Вертер” младић Јанко, образован човек бледог и облог лица, помало антисоцијалан и одгајан нежно као девојка, доброг владања и из богате фамилије, осетљиви интелектуалац и идеалиста који се водио за француским романима и чезнуо је за романским јунаштвом. Овај младић оживљава своју љубав према Марији, другарици и симпатији из детињства, коју није видео годинама. Ипак, она је сада удата жена и њихов неочекивани сусрет у бањи доводи до унутрашње драме и конфликта у главном јунаку, у њему се боре жеља за Маријом и идеал светиње брака који не жели да наруши. Јанку се чини да је његова љубав безнадежна и у борби између сопствене жеље и друштвених идеала и услед мањка храбрости поистовећује себе и своју љубав са случајем Вертера из Гетеовог романа који је почео поново да чита. Овај млади интелектуалац је у почетку покушавао да се отргне својој жељи неким другим и рационалнијим мислима, међутим, пошто своје емоције није могао да игнорише, а ни своју љубав према Марији да искаже, он се у том унутрашњем растројству и збуњености потпуно уноси у лик Вертера и попут њега пише љубавна писма, спреман је да одузме себи живот због љубави и бивају му најдражи они писци који кроз лик у књизи осликавају судбину и свет читаочев. У њему долази до честих промена расположења и превирања разних мисли, тако бива још више повучен у себе и отуђен од свог окружења. Међутим, остаје утисак као да је овај младић на неки начин уживао у сличностима које је налазио између сопствених емоција и емоција књижевног јунака, па је због те позе чак био спреман и да препусти своју судбину књижевности. Тако овим позерским уживљавањем у туђу емоцију, можда и помало несвесном залуђеношћу, Јанко постаје карикатура и кроз то се може наслутити и емотивна незрелост овог јунака. Ипак, разрешење ове ситуације и отрежњење наступа након интервенције Маријиног мужа Младена који долази на идеју да грубим и не тако стручним исмевањем Гетеовог романа заправо изложи руглу Јанково понашање и тиме се исмева уживљавање у туђе емоције, овога пута књишке емоције. Тако се Јанко у потпуности и преко ноћи одриче овог идентитета који је створио и окреће се једном новом, он постаје патриота не читајући више те “швапске бљувотине”. Кроз лик Јанка може се видети човек који не разуме сопствену природу и не може да се пронађе, зато нема праве емоције и прави идентитет, бива залуђен неким идејама које заправо баш и не осећа и тако се окреће од идеје до идеје, у зависности од њихове примамљивости и околностима у којима се налази. Oстаје питање да ли Јанко верује да су његове емоције праве или је свестан тога да често и нису.
У приповетки “Ветар” Лазаревић такође анализира психолошки профил главног јунака и представља његову унутрашњу драму. Проблематизује се превелика везаност детета за мајку и мајке за дете. До несклада у овој приповетци долази због конфликта између разума и емоција главног јунака, младог човека и интелектуалца који се такође зове Јанко, који је уједно и наратор. Сусрет у болничкој соби са ћерком некадашњег пријатеља Јанковог покојног оца, скоро већ слепог Ђорђа који лежи у болници, уноси немир у идиличан однос мајке и сина. Иако је одрастао човек који се академски остварио и има битан посао у министарству, Јанков живот је подређен његовој доминантној мајци којој се диви и која, свесно или несвесно, жели да се ништа не мења и да Јанко увек изабере њу уместо, рецимо, Ђорђеве ћерке у коју се сада заљубио. Главни јунак у овој приповетки, као и у претходној, покушава да нове, љубавне емоције сакрије од себе рационалним размишљањем, па се тако супротставља сам себи. Поред свог тог “философирања” и “аналисања”, борбе разума и срца у којој је заробљеник и жртва, Јанко не може да сакрије заљубљеност од своје подсвести која му кроз сан приказује његову љубав, а уједно и љубомору (на најбољег пријатеља Јоцу за ког мисли да се такође заљубио у исту девојку). Главни јунак уочава да су све претходне љубави ситне у односу на ову и више не може да порекне жељу да пусти своје срце на вољу и да срце надвлада разум. Иако је све време био пасиван и повучен у себе, у последњем тренутку признаје мајци емоције, које је до тада покушавао да сакрије и од себе и од ње, тражећи сада одобрење које и добија, али прикривено негодовањем које препознаје, чему следи одрицање од личне среће зарад мајчине жеље. Како је мајка волела Јанку да прича причу о богу коју се стара за сва створења, па и она два црва на дну мора, тако се из крајњег исхода може закључити да је мајка применила ту библијску причу и на свој однос са сином.
Приповетка “Швабица” пронађена је после после смрти Лазе Лазаревића. Ово дело написано је у облику писама које је главни јунак Миша Маричић писао и слао свом побратиму док је боравио у Берлину и која прате његов унутрашњи свет. Маричић је био млад и амбициозан студент медицине који се у току студија у Берлину страшно заљубио у Немицу Ану Гутјар. У Миши се води рат између љубави према жени и осећања дужности које га веже за домовину. Ана је Немица, и то сиромашна Немица, тако Миша сматра да су то препреке које његова породица и његово Ваљево не би могли да превазиђу (што се испоставља као тачно из писама које је као одговор добио од побратима и фамилије). Као што је случај у претходним приповеткама, тако и у “Швабици” главни јунак покушава да се отргне љубавним емоцијама које се у њему рађају игноришући их, безуспешно покушавајући да се склони од њих рационалним мислима. У почетку уверава побратима, који је заправо оличење вредности с којима се бори, како нема никакве емоције према Ани и да неће доћи до промене. Међутим, када се Миша ипак заљубио и када је то признао побратиму, пише му писма у којима говори како ће ту емоцију у себи угушити и да ће са вољеном женом раскрстити. Дакле, може се закључити да одређена писма представљају неискрене аргументе и мисли које наводи у корист друштвених норми и начела којима робује, али и да нека писма приказују његове искрене емоције, његову личност и унутрашњи свет. Миша покушава да кроз литературу одведе мисли на другу страну, за разлику од Јанка из приповетке “Вертер” који кроз литературу жели да се поистовети са књижевним ликом за ког мисли да са њим дели емоције, као и судбину. У рату срца и разума једну битку односи срце јер Миша након неког времена бива у вези са Аном. Ипак, поводом њихове везе у Миши се стално преплићу позитивне емоције које га вежу за Ану и оне негативне које су будне поводом осећаја обавезе према патријархалном моралу, породици, отаџбини и њеним предрасудама (које већим делом и сам у себи носи). Тако препреке њиховој љубави долазе једино са Маричићеве стране. Сматра да компромиса нема и да мора донети одлуку о приоритетима. Оно што је свакако заједничко за Лазаревићеве приповетке о интелектуалцима јесте нереализована љубав. Одрицање од љубави и победа разума као крајњих исхода јесте нешто што веже јунаке ових приповетки, поред унутрашњег конфликта који се у њима одвијао, растројства између жеље и неке дужности, норме или правила које им се намећу или које су сами себи наметнули. Трагика која је произишла из крајње Мишине одлуке да потисне своје срце видљива је у неиспуњености коју је касније осећао, у гашењу страсти према струци и сопственом животу, као и у отуђености од света и самога себе. Приповетку “Швабица” су критичари често посматрали као Лазаревићеву аутобиографску причу, међутим, то се са поузданошћу не може знати.
http://draganlekovic.me/2018/09/simo-matavulj-biografija/
“Фронташ”, приповетка Симе Матавуља, представља Драгишу Милутиновића, некадашњег официра који је премештен на место чиновника. Добровољно се пријавио у војску и након успешне службе постао је поручник и регрутски наставник. Бавио се овим послом дванаест година са великим успехом. Осећај милине се у њему стварао на помисао да је добар наставник, да “добро влада вољом гомиле” и да уме да “дотерује геџе а да га не помрзе”. Међутим, стигло је наређење да се Драгиша премести на место чиновника због чега он осећа понижење и срџбу. Након премештаја Драгиша се враћа у Београд и даљи ток његовог живота читаоцима (и друштву из кафане) представља један београдски глумац који је добро имитирао грађане по кафанама. На месту чиновника Драгиша је био огорчен и тако је престао да се дружи са људима и повукао се у себе, бивајући и непријатан према наратору глумцу ког је знао од раније и ког није видео годинама. Њихов следећи и на почетку пријатнији сусрет приказује Драгишино боље расположење и приврженост позориштву, међутим, даљи ток овог сусрета доводи до поновног буђења фрустрација у главном јунаку услед разговора о његовом канцеларијском послу који сматра понижавајућим и колегама које мрзи. Интелектуална црта се код овог јунака може препознати у наставничком послу до ког му је веома стало. Када је сазнао да ће бити премештен, Драгиша је осетио да ће изгубити нешто што је сматрао драгоценијим од живота. Такође, одређени степен или дух те интелектуалне црте могао би да се наговести у његовој склоности ка одласку у позориште (иако иде само онда када се дају јуначке представе). Ипак, на крају та интелектуална црта као да доживљава неку врсту травестије, односно комичног пада јер Драгиша безнадежно настоји да оживи оно што му је драгоценије од живота, жели да оживи наставнички посао кроз малу децу из Новог селишта коју окупља и учи их војничким вештинама. Овај комични пад наглашава се глумчевим пресавијањем од смеха након што је угледао бившег официра како озбиљно даје војничке лекције малим дечацима. Драгиша остаје без свог животног позива као и Миша из приповетке “Швабица” с тим што Миша постаје свестан своје неискрене, самим тим и погрешне одлуке да одустане од љубави зарад патријархалне “дужности“ са чим никада није успео да се помири, а последица тога јесте његово одустајање од самога себе и одбацивање животног позива и каријере, док Драгиша никада није успео да се помири са чињеницом да му је на силу и против његове воље одузет посао који је сматрао драгоценијим од живота.
У приповетки “Привиђење једног џентлмена” главни јунак јесте Јоца Максимовић, познато београдско лице и образован, богат, лепо васпитан човек који је доста свог времена проводио у Паризу. По повратку из Париза главни јунак дели своје натприродно искуство са пријатељем из друштва који је уједно и наратор приче. У поједине приповетке Матавуљ уводи духове у свет својих јунака, тако и у овој причи главни јунак говори о свом привиђењу, о сусрету са утваром у Паризу која је престала да га уходи када је прешао из веће средине у мању, у једно француско село где се наводно препородио. Драгана Вукићевић наводи: “да се Матавуљ фокусира и на једну скривену, мистичну страну града- специфичну духовну климу која је обележила престоницу као место у којем су се изводиле спиритистичке сеансе (Вукићевић, 2014: 238). Код овог јунака може се препознати интелектуални дух на основу тога што он упија различите информације и има доста знања, он је неко ко воли да спаја неспојиве погледе на свет, неко ко размишља, промишља, филозофира и ужива у парадоксима. У њему је присутан књижевни занос и поводом тога може се повући паралела са Јанком из приповетке “Вертер”. Такође, како се не може поуздати у Јанкове емоције и ставове, тако се не може поуздати ни у Јоцине мисли и ставове, личне или из књига, за које његово друштво никада није било сигурно да ли су само тренутна или истинска и дугорочна уверења. Наводи се и да је Јоца, поред своје образованости и знања, ипак био наклапало које је некада волело да “зачини” причу. Поставља се питање да ли је сусрет са духом био истински доживљај Јоце Максимовића или само једна помодарска и накићена прича. Ипак, ако је ово привиђење ипак било истински доживљај, онда је могуће тумачити га као производ гриже савести главног јунака који је волео да иде у “лов” на проститутке, па је тако привиђење једне прелепе жене добило наличје сабласне утваре.
Приповетка “Влајкова тајна” представља једног књижевног јунака који је празнину у себи и бесмислена ноћна лумповања заменио љубављу према занемареном и болесном детету своје станодавке. Поред Влајка, који је био секретар министарства, Матавуљ у причу уводи и Никодија, станодавкину послугу и будућег интелектуалаца, ђака светосавске школе који ће једнога дана постати учитељ. Влајко и Никодије посвећују своје време запостављеном детету и испуњавају му његов тежак и једноличан живот. Може се приметити да је мали Емил био паметно дете пуно потенцијала, знатижељно и надарено, али због своје болести ограничено само на познавање света из књига и са географских карата. Ипак, овај дечак не би знало ни толико да се њиме нису бавили Влајко и Никодије који су радили на томе да он нешто научи и сазна, па и да се забавља, купујући му географске карте, зоологију, играчке и слаткише и одговарајући на његова многобројна питања. Влајко се, као и већина ликова из претходних приповетака, повлачи из света. Међутим, док се остали ликови углавном повлаче због неког проблема који их мучи, Влајко се повлачи из позитивних разлога, због среће коју је пронашао. Овај јунак је створио неки свој свет са болесним дечаком и тако долази до отуђења од околине, пријатеља и познаника, који су мислили да га не виђају јер је пронашао друштво неке женске особе, међутим, начин на који је он испунуо своје време и своје срце остаје његова тајна.
Милан Пајић, јунак приповетке “Сукоби”, јесте млади будући штампар са завршене три године гимназије, описан као неко ко тежи да изгледа господски, можда због жеље да наговести и истакне свој будући чиновнички сталеж изнад радничког сталежа и то се на почетку приповетке наглашава његовим начином одевања. Такође, он је један често незадовољан и мрзовољан младић веома заљубљиве природе. Даћа Миланове преминуле сестре доводи га до сусрета са прелепом комшиницом Аницом која је истог момента додирнула његово запаљиво срце. Поред Аницине неизмерне лепоте, главног јунака је заинтересовала и њена склоност ка филозофирању и књижевности, тако се наговештај интелектуалног духа може уочити у заједничком књижевном заносу, те се паралела може повући са главним јунацима из приповедака “Вертер” и “Привиђење нашег џентлмена”. Међутим, у “Сукобима” књижевност представља заједничко интересовање између двоје људи веома заљубљиве природе које их је можда и превише брзо повезало и зближило, толико да одмах забораве место и време у ком су, али тај књижевни занос ипак није тако екстреман као код Јанка из “Вертера” који је отишао веома далеко поистоветивши себе са једним књижевним јунаком. Матавуљ истиче да се Милан непрестано заљубљивао у девојке и тако се не може са сигурношћу знати да ли су његове емоције према Аници само тренутни импулс или права љубав, као што се не може знати ни да ли су личне и из књига преузете мисли главног јунака приповетке “Привиђење нашег џентлмена” дугорочни или само тренутни његови ставови. Ипак, у случају да се ради само о тренутном љубавном заносу, сасвим је могуће да овај младић заљубљиве природе заиста искрено верује да је у питању права љубав.
Наредна приповетка носи име по својој јунакињи Марији, младој учитељици са завршеном вишом женском школом, која је месецима боловала од тешке болести. Приповетка осликава последњи дан Маријиног живота, као и њен предосећај сопствене смрти путем сна у ком је покојна сестра води по оностраном Београду, затим кроз узане уличице за које увиђа да су пут до другог света који је очекује. У приповетки “Ветар” главни јунак путем сна увиђа истину коју себи на јави не жели да призна, те се може закључити да је сан у обе ове приповетке у функцији суочавања с нечим неизбежним, у “Ветру” с оним што већ јесте, у “Марији” с оним што ће ускоро доћи. Маријина мајка покушава сан да протумачи на позитиван начин у виду превазилажења болести док брат Милорад, студент треће године филозофије, види тумачење снова као нешто бесмислено и глупо. Уочљива је Милорадова потреба да све рационализује, његово одбавивање могућности да се нешто не може рационално објаснити, као и његов страх од болести поред своје болесне сестре коју ипак на неки начин штити од чињенице да неће оздравити скривајући колику телесну температуру заправо има и грдећи мајку када кука. Разлика између ово двоје интелектуалаца је свакако у томе што Марија верује да се не може свака појава рационално објаснити, као и да постоји могућност живота после смрти што јој вероватно помаже да се лакше помири с оним што је чега, док у Милорада свака туђа ирационална мисао уноси нервозу сматрајући да су “оба краја живота у мраку”. Делује да је Милорад једноставно склон објактивном и разборитом размишљању. Ипак, не може се искључити могућност да је такав начин размишљања одбрана или помоћ да се избори са проблемима и страховима које евентуално носи у себи, сагледавајући чињеницу да је окружен смрћу и болестима (покојни отац, покојна браћа и сестре, Марија), а сличан начин одбране од различитих емоција и проблема користили су и одређени јунаци из претходних приповедака.
Матавуљ је у приповетци “Уочи развода” кроз лик војводе Лимуна, новопеченог власника гостионице “Код Два гаврана”, осликао портрет једног “затуцаног интелектуалца”. Лимун је приказан као низак, крезуб, ћелав и неугледан човек у народној ношњи коју је временом заменио варошком. Наговештај интелектуалног духа може се наслутити кроз поменуто његово образовање, начитаност, речитост и склоност ка филозофским расправама. Ипак, истиче се да је овај јунак пун “сељачких предрасуда” и “препотопних мисли”. То се може уочити кроз његову жељу да се ускоро бивша жена (која ненадано долази у гостионицу) више не преудаје, као и кроз његов говор о социјалистичком учењу само “онако како је он то разумевао”. Правим интелектуалцем могао би се прозвати човек који је образован и отворених погледа, али и који на неки начин схвата значајност традиције. Ипак, посматрајући војводу Лимуна може се уочити да је он само покушај тог споја који је испао веома накарадно, тако он представља карикатуру интелектуалца. Доза ироније може се осетити и у томе што један од гостију, Бата, “обешењачки” велича војводу Лимуна као интелектуалца и човека широких и слободних схватања, док се други гост, Чича, томе кришом смеје. Новог гостионичара дочекали су тада већ стални житељи ове гостионице. Чиновници Бата, Чича и Чок (који је уједно и наратор ове приповетке) живели су у “Гостионици код Два гаврана“ три године. Врло брзо након Лимуновог преузимања овог несрећног и неуспешног локала, који је некада носио назив “Код Два Бела Лабуда”, долази до честог опијања и дружења ова четири јунака. Бата, Чича и Чок осликани су као средовечни самци који изразито воле вино, филозофирање и “бенављење”. Иако се код њих може осетити наговештај интелектуалног духа, остаје утисак да су ова три јунака свој интелектуализам затворили у зидове гостионице, па се они могу посматрати као људи који не раде на себи и не развијају се даље, а војвода Лимун као искривљено огледало интелектуалца. Сам надимак “Лимун”, који су Милуну Белопавлићу дали ова три госта, могао би да сугерише да је у питању човек који представља карикатуру. Тако се овај јунак може повезати са јунаком из приповетке “Вертер” јер је Лимунов интелектуализам једнако лажан као и Јанкове књишке емоције, па се обојица могу посматрати као карикатуре. Та неискреност могла би се повезати и са јунаком из приповетке “Привиђење нашег џентлмена” због могуће непоузданости његових често “зачињених” прича.
У свежој и кишовитој вечери један крупан и плав мушкарац умна израза принео је “малу жртву” (по којој је приповетка и добила име) супрузи причајући догодовштину из свог љубавног живота која се десила пре дванаест година. Овај виши чиновник техничке струке пристао је на женино инсистирање да подели своје искуство, мада није био један од оних парадних мужева који воле да се хвале љубавним догодовштинама из прошлости. Нагласио је да говори о једином искуству овакве врсте и тако започео причу. Укратко, упознао је једног симпатичног, добродушног и болешљивог господина на високом положају, деливши са њим кочију. Господин може да ослика неки покушај интелектуалца, као и војвода Лимун, мада је приметна и разлика међу њима с обзиром на то да се овај господин буквално мучио и “фрљао” са појмовима које уопште није могао правилно да изговори (а камоли да их разуме), док је Лимун ипак боље владао оним што говори и био је у стању да тумачи многа филозофска и друштвена питања (додуше, само онако како их је он разумевао). Сапутник је у току дуге вожње говорио о својој жени и из тог разговора чиновник је лако закључио да овај човек није у стању да задржи своју жену на прави начин (иако брак наводно функционише) због своје “слабуњавости” и одсуства мушке снаге, те бива слеп и глув (а ипак дубоко у себи свестан) стања у којем се налази њихов брак. И пре сазнања о мржњи (али не мушкој мржњи него мржњи млакоње) према инжињеру који је очигледно био у некој врсти везе са сапутниковом женом, овај човек је самом својом појавом будио у чиновнику неку врсту сажаљења. На господиново инсистирање чиновник је постао гост у његовој кући. Дошло је до сличне ситуације као и са инжињером, али је чиновник овог пута принео “велику жртву” отишавши убрзо из њихове куће и ограничивши се само на пољубац и пар додира за које господин није успео да сазна. Чиновник је прећутао оно што се догодило између њега и ове жене, сакривши наклоност ка њој, па тако наводи да је “лагање некада највише доброчинство” због сјаја коју је лаж произвела у господиновим очима. Самим тим се не може искључити могућност да је исти овај став чиновник применио и на своју жену која је желела да сазна о љубавним доживљајима свог супруга, али је вероватно дубоко у себи (свесно или несвесно) желела да такве авантуре заиста не постоје, те је својом можда не потпуно искреном причом (тачније, њеним завршетком) мудро поштедео од евентуалне љубоморе, туге или бола. Јунак из “Привиђења нашег џентлмена” воли да хиперболизује и зачини своје приче, док је сасвим могуће да јунак ове приповетке осиромашује причу и мења јој крај због задовољења и добробити своје жене. Интелектуални дух се може осетити и кроз целокупно понашање овог јунака, а не само кроз његову струку и образовање. Наравно, тумачење може бити и другачије, па се крај чиновникове приче може посматрати као истинит с обзиром на то да је за себе рекао да се у младости приказивао рђавијим него што јесте (дух новог времена против домаћег васпитања, што се може посматрати као критика друштва и времена), и као такав можда није био у стању да своју краткотрајну романсу са прелепом “Јуноном” настави даље. Сукобљавање унутрашњег и спољашњег Ја у јунаку, које је поменуто у пар реченица ове Матавуљеве приповетке, подсећа на приповетке “Ветар”, “Вертер” и “Швабица” и Лазаревићеву тежњу да се оваквом проблематиком још дубље бави.
Може се приметити да су Лазаревићеви интелектуалци очигледнији, међусобно много сличнији и уједно их вежу слични проблеми и судбине, као и то да овај писац много дубље улази у психолошку анализу, док се код Матавуља у унутрашњи свет ликова не улази у једнакој мери, спектар ликова је разноврснији, па су тако они носиоци различитих проблема и судбина (а често су Лазини и Симини интелектуалци отуђени, у растројству и некој проблематици), такође је уочљиво и то да нису у питању увек “чисти” интелектуалци и да су ликови често између радничке и интелектуалне класе, као и да се некада ради о исмевању искривљеног огледала интелектуалца. У свим овим приповеткама јунаци су по нечему специфични и углавном се у сваком од њих може осетити бар трунка интелектуалног духа, било да се ради о потпуним и очигледним интелектуалцима, о оним мање очигледним, па чак и о карикатурама интелектуалаца.
Марија Т.
Примарна литература:
1. Лаза Лазаревић, Приповетке, Матица српска, Нови Сад, 1958.
2. Симо Матавуљ, Приповетке; О књижевности, Матица српска, Нови Сад, 1962.
3. Симо Матавуљ, Београдске приче, Будућност, Нови Сад, 1977.
Секундарна литература:
1. Вукићевић Драгана, Снежана Милић Милосављевић, Огледавања, Филозофски факултет, Ниш, 2014.
2. Горана Раичевић, Лаза Лазаревић јунак наших дана, Академска књига, Нови Сад, 2007.
3. Слободанка Пековић, Српска проза почетком XX века, Просвета, Београд, 1987.
Хвала вам што сте посетили мој блог. ☆