Здраво, драги стимери. ☆
Поделићу са вама свој семинарски рад на тему:
"Песимизам у поезији Милана Ракића"
Милан Ракић јесте један од значајнијих песника српске модерне. Написао је око 50 песама које су објављене 1903, 1912, 1924 и 1936. године. Може се рећи да је његова поезија генерално добро прихваћена, допала се читалачкој публици, као и критичарима. Ракић, као и Дучић, има највише антологијских песама. Код овог песника музички и поетски дар се међусобно прожимају, поезија је музикална и ритмична, али је и јасна, са строгим пропорцијама, у њој се огледа беспрекорност израза и форме. Ракићева мисаона поезија је је интелектуална и дубока, љубавна поезија је телесна и чулна, а у родољубивим песмама може се осетити приврженост сопственом народу, као и његовом културном наслеђу.
Битан део поетике Милана Ракића јесте песимизам. У његовој поезији доминантно је неко туробно расположење. Сету, јад и малодушност у песнику изазива опажање суровости живота и свеопштег јада и немогућност да постигне животну радост због истог, као и свест о пролазности свега. Како у животу Ракић није био превише сентименталан и осетљив, тако и у својој поезији, која садржи изузетну мирноћу, он није патетичан. Та поезија јесте емотивна, али не изгледа натегнуто, намештено, као фраза. Песимизам у његовој поезији пре се може окарактерисати као интелектуалан него као патетичан. Милана Ракића много је мучила пролазност, не толико сама смрт колико старење и пропадање, ружноћа, гашење чула, постепено нестајање и заборав. Човек је константно оптерећен недаћама свог живота и његовом пролазношћу, али је уједно жељан трајности и лепоте истог. Из тог разлога Ракић посматра живот као непрекидан јад и разочарење у ком се не може постићи истинско задовољство. Милан Ракић смрт доживљава као решење патњи, трпљења и мука и зато је прихвата сасвим мирно. Свој песимизам проткао је и велом ироније. Кроз овакву поезију види се разапетост у песнику и његова унутрашња драма.
Песма "Долап" представља алегорију о човеку. Кроз ових једанаест катрена огледа се суровост живота, човеково страдање и његова спутаност. Мотивом старог и истрошеног вранца који окреће тромо тај такође стар и труо долап, песник у први мах приказује трагичну судбину једног бића. Овај вранац некада је био млад и пун животног жара, међутим, живот га је погазио својом суровошћу и пролазношћу. Није у могућности да узме оно што жели, сада је само стара рага. Песник му се обраћа кроз жал и емпатију. У даљем току песме долази до разрешења алегоријске слике и изнемогли, стари вранац добија универзалну црту. Долази до поистовећивања- судбина вранца је и судбина човека, судбина сваког од нас. У претпоследњој строфи присутан је вапај песника да се лирски субјекат ослободи свих зала, беда и мука, присутна је светска бол јер под ослобођењем вранца подразумева се и ослобађање човечанства. Међутим, последња строфа потврђује Ракићев песимизам. Смрт је спас и једино решење, она се чека са добродошлицом, што је преокрет у односу на претходну строфу која у себи садржи привидни оптимизам и у томе се осети доза ироније. Види се једна трагична димензија јер смо сви ослобођени мука тек када умремо.
(Песма "Долап")
Овај став Ракић потврђује и кроз песму "У квргама". Још једна алегорија о човековој мучној и жалосној судбини. Присутна је опет и та светска и колективна бол, мотив константне патње коју подноси читаво човечанство, па и сам лирски субјекат. Он је окован и кости му се мрве, а крв из рана пљушти и цуриће до послење капи. Ипак, у овој песми види се инат и лирски субјекат пркосно одлучује да док постоји своје муке подноси ћутке, смешећи се “невидљивој сили“ која гуши и стеже и не престаје док непостојање и милосрдна смрт не наступе.
У песнику се јавља потреба и жеља да се добро исплаче над човечанством и мукама које оно мора да подноси. Тако у једној ведрој ноћи у песми "Туга" он чује вапај читаве васељене и туђ бол осећа као свој. У овој песми се такође се види песников песимистички став, његова констатација да је човекова судбина трагична, увијена у бескрајну беду и несрећу. Остаје утисак да туга лирског субјекта може да буде неисцрпна због исто толико неисцрпне беде света, а то што он тугује у очајању и самоћи под “доброћудном” месечином придаје песимистичном тону песме вео ироније.
У песми "Суморни дани" песник описује једну тмурну атмосферу која је око њега, али и у њему. Све је мрачно, блатњаво, мемљиво, плеснаво и као у гробу, лирски субјекат се гуши и тресе у грозоти која се изнова и изнова понавља, како у старим временима, тако и сада. Песник говори о патњи коју човек проживљава, о суровости света и живота коју сви људи изнова и изнова проживљавају, одувек. У другом делу песме Ракићев песимизам се наставља, овог пута кроз обраћање драгој. Говори се о немогућности човека да осећа задовољство јер је шкрта васељена “одмeрила тачно уживања наша“. Родили смо се у патњи и под суморним небом, тако ћемо и нестати, у болести и болу. Нема ничег новог, и што је данас, тако ће бити и сутра. Лирски субјекат је, као и свако ко егзистира, заробљен у тој безизлазној и сабласној ситуацији, она је константна и нема промене. Песма добија још већу трагичну димензију јер нико неће знати колику бол и колике чежње човек подноси у себи у току своје егзистенције и једино што може јесте да их понесе са собом у гроб.
Песма "Једној покојници" опет потврђује песников песимистички став према животу. Смрт се посматра мир, одмор и спас од животних страдања. У песми је прожета једна мирна и мртва атмосфера, дочарана кроз пејзаж снежних пољана, одсуство сунчеве светлости и наговештај умируће јесење природе, као и кроз мотив црног гаврана. Лирски субјекат се нежно обраћа покојници наговештавајући јој и свој долазак једнога дана у вечно блаженство и хармонију смрти која је предах од мучног живота и свих страдања које он са собом носи, што се додатно и у складу са овим стиховима наглашава већ поменутим мотивом јесени. У последње две строфе осећа се наговештај идеје да се у смрти брише сваки траг на проживљени живот, наступа неизбежан прекид свести, заборав и труљење овоземаљског тела, што уједно лирски субкејат посматра као благослов.
(Песма "Једној покојници")
Песник је жељан љубави и страсти, а осећа страх од старости, гашења и нестајања. У песми под називом "Очајна песма" Ракић се обраћа жени жељан потпуног прожимања с њом које дочарава и митолошким мотивима и прве две строфе су потпуно у том осећању. За разлику од Дучића који жену посматра као идеалну, недостижну и апстрактну, Ракић је жели опипљиву и чулну. Међутим, од треће строфе тон песме се мења и уводи се мотив пролазности која га је толико мучила. Гашење чула и такво постепено нестајање у њему је изазивало очај. Како често говори у својој поезији о константној бруталности живота која одувек постоји и постојаће, тако у овој песми говори о сталном постојању и смени оних који ће да сањају, да чезну, да воле и да се надају, док их старање и пропадање не отупе и смрт их коначно не однесе. Милош Савковић за Ракића каже:” Песник је у сталном сукобу између човека јаких и жедних осећања и скептика који себе посматра и разуме неминовност умирања“ (Савковић, 2010: 139). Управо зато размишљање о сопственој пролазности тера и лирског субјекта на врисак, попут бика који је погођен метком у чело, осети се вапај, отпор, неприхватање, али како бик не може да избегне смрт, тако лирски субјекат не може да избегне старење. Песма има оквирну структуру чиме се додатно наглашава његова жеља за прожимањем и нежностима док то још увек може.
("Oчајна песма")
У "Сетној песми" присутно је слично осећање јер у лирском субјекту и даље постоји неко надање, жеља и чежња, међутим, он схвата да је то само блед траг у односу на оно што је осећао раније. Кроз обраћање драгој изражава да пролазност постепено гаси емоције и да оне полако постају само успомена. Тако лирски субјекат жели да положи уморну главу на крило своје драге знајући шта их у будућности чека- старост, све већи јад и све јаче замирање њих, њихове љубави и чула.
("Сетна песма")
Поред туге, отпора и неприхватања, у Ракићу нетрајност и постепено пропадање изазива и осећај неке празнине и бесциљности. Извор његовог песимизма у "Површним утисцима" јесте свест о томе да нешто труне у његовом срцу. Нема туге ни бола, али је констатно присутан тај осећај у њему. Песма почиње у атмосфери тишине, у једној мирној и тихој ноћи. Јавља се мотив прошлости, односно мотив лепих успомена. Тај мотив се јавља као једна врста антитезе у односу на строфе и мотиве који ће уследити, а који одишу универзалном спознајом о пролазности човека. Тако лирски субјекат схвата да је узрок труљења у његовом срцу спознаја пролазности живота на коју смо сви осуђени. Такође, та “старинска песма многих милиона” може се протумачити и као неки предзнак спознаје лирског субјекта јер ће он управо увидети да је пролазност кобни удес свих нас. Ракића као да унапред мучи оно што ће тек дођи, зато се осећа тако старим иако је и даље млад и живот му се расипа, одваја се од њега и ти делови бесциљно лутају. Песимизам му трује душу и срце поводом те човекове кобне судбине, пролазности и постепеног нестајања. Мучен овом страшном и непромењивом чињеницом он усамљен корача по месечини.
(део песме "Површни утисци")
Песма "Старост" почиње у мирном и тихом сумраку. Природа ћути и у тој свежој тижини лирски субјекат и његова драга осећају да у њима нема више оног полета и страсти за животом из младалачких дана, да старе и да се полако гасе. Кроз апострофу лирски субјекат саопштава спознају да се драж живота гаси, као и да је то смрт пре гроба. Њих двоје су сада млади старци и настала је нека равнодушност у њима, а пошто су млади старци најновијег доба, као да се ради о некој критици новог доба. Више ништа не може да пробуди жељу у њима и тако је ово једна елегија о замирању, о нестајању жеље и гашењу чула.
"Помрачина" у себи такође садржи емоције попут разочараности и скрушености, лирски субјекат је отупео на било каква знања и збивања, све у контексту пролазности живота и трагичне људске судбине. Док тако лежи сам у тами и покушава да се присети старих дана, ништа не може да му се јави из прошлости, присутан је осећај потпуне равнодушности и он констатује да више нема жеље и борбености, елана и идеала. Све је постало мртвило и ништавило, његова душа сада спава и не може да се супротстави тами која га је обузела. Лирски субјекат схвата да себе више не препознаје, да све гледа туђим, мртвим оком и тако се на крају мири са постепеним преласком из бића у небиће, са замирањем и таквом ужасном и жалосном судбином.
Ракић се апострофом обраћа Богородици и уједно се на крају опрашта од ње. Опрашта се и од уметности јер је "Опроштајна песма" требала да буде његова последња песма. Лирски субјекат заборавља и стари и он покушава да се обрани од тог заборава. Тако жели да одбрани своју прошлост и жељу за животом по последњи пут. Сматра да је заборав она истинска смрт. Опажа да живот ипак није био тако рђав док није наступила опора старост и сада свему прети нестанак. Такође, он исказује мишљење да млади не могу да схвате горчину старости и подсмевају јој се, међутим, схватиће када је доживе. Лирски субјекат је свестан да ће све за свагда умрети с њим када по последњи пут склопи очи, па и тај последњи покушај одбране од заборава. Опроштај се одвија у једној тужној и мирној атмосфери.
Ипак, "Јасика" је последња песма коју је написао Милан Ракић. Гледајући кроз прозор болнице, након операције, видео је дрво јасике које трепери на ветру, што га је инспирисало да је напише. Умро је годину дана касније и песма је објављена постхумно. У народној традицији јасика се углавном посматра као проклето дрво, међутим, код Ракића је нешто сасвим друго. Тмурна атмосфера на почетку песме упућује на неку неизвесност, на нејасну и неразјашњену будућност. Из тог мртвила издваја се живот на који он гледа са чежњом- јасика која трепери на ветру. Тај “тамни нагон” што јасику покреће тера га да се замисли над овим феноменом и над својим животом за који увиђа да је био пун бола и јада, међутим, и поред умора и беде коју живот носи, лирски субјекат ипак успева да осети тај импулс живота. Поред свог песимизма управо у овој малој радости у последњој песми Милана Ракића може се осетити наговештај оптимизма.
(део песме "Јасика")
Пандуровић је једном приликом изјавио да не пише онда када се осећа добро. Тако је било и код Милана Ракића. Његова поезија је генерално тмурна и песимистична, премда се у последњој песми коју је написао може осетити неки наговештај испуњености и наде. Никада се Милан Ракић није могао назвати оптимистом, иако се некада помало удаљавао од песимистичног погледа на живот и свет. Тог мрачног расположења једино није било у толикој мери у његовој родољубивој поезији.
Марија Т.
Литература:
1. Милан Ракић, Песме, Приредио Милош Милошевић, Каирос, Сремски Карловци, 2010.
2. Исидора Секулић, Из домаћих књижевности II, Вук Караџић, Београд, 1977.
Хвала вам што сте посетили мој блог. ☆